Vrednovanje dece od ranog detinjstva znači da ih vidimo kao celovita bića s vlastitim potencijalima, emocijama i vrednostima. Kada dete odrasta u okruženju u kojem je viđeno, priznato i prihvaćeno – ne zbog svojih postignuća, već zbog onoga što jeste – ono razvija unutrašnju stabilnost i zdrav osećaj sopstvene vrednosti.
U sistemskoj terapiji kažemo da dete koje se oseća “viđeno” u porodici, ne mora kasnije kroz život da traži stalnu validaciju od drugih. Takvo dete neće imati potrebu da se dokazuje, da se takmiči po svaku cenu, niti da zadobija ljubav kroz uspeh – jer je već doživelo bezuslovno prihvatanje.
Kada roditelji vrednuju dete kroz dijalog, aktivno slušanje, i emocionalno ogledanje, oni ne podstiču zavisnost od spoljnog priznanja, već grade unutrašnju motivaciju i autentičan identitet. Takvo dete zna da je dovoljno dobro – čak i kad pogreši, padne ili ne bude “najbolje”.
U sistemskom jeziku, to znači da je porodični sistem detetu omogućio sigurnu bazu iz koje ono može da istražuje svet, sa poverenjem u sebe i druge. Odrasla osoba sa takvim temeljima, ima kapacitet za zdrave odnose, otpornost na kritiku, i sposobnost da razlikuje sopstvene želje od očekivanja okoline.
Na ovaj način se grade zdrave ličnosti koje u budućnosti stvaraju zdrave porodice. Zdrava porodica čini zdravo društvo!
Ljubica Mlađenović – porodični terapeut
(bndan.com)