Pas koji se inače raduje vašem dolasku, a odjednom odlazi pod sto, krevet ili u drugu sobu, šalje jasnu poruku: nešto mu nije prijatno. Kada se pas skriva od vlasnika, ne treba ga odmah tumačiti kao neposlušnog, tvrdoglavog ili „uvrđenog“. Skrivanjem pas najčešće pokušava da se udalji od onoga što doživljava kao pretnju, neprijatnost ili prevelik pritisak.
Ponekad je razlog očigledan, poput grmljavine, usisivača ili posete nepoznatih ljudi. Međutim, ako se ponašanje ponavlja bez jasnog povoda ili je nastupilo naglo, potrebno je pažljivije posmatrati psa. Strah, bol, loša prethodna iskustva i promene u rutini mogu izgledati slično, ali zahtevaju različit pristup.
Zašto se pas skriva od vlasnika?
Najčešći razlog je strah. Pas možda povezuje vlasnikov prilazak, ton glasa, podignutu ruku ili određenu prostoriju sa neprijatnim iskustvom. To ne mora značiti da ga vlasnik namerno plaši. Dovoljno je da je pas ranije bio kažnjen nakon što je napravio nered, da je tokom igre neko naglo povisio glas ili da je doživeo stresan događaj u kući.
Psi ne povezuju kaznu uvek sa onim što vlasnik misli da „ispravljaju“. Ako zateknete izgrickanu papuču i grubo reagujete, pas uglavnom ne razume da je problem papuča koju je uništio pre sat vremena. On može naučiti samo da je vaš dolazak pored tog prizora neprijatan. Sledeći put će se zato skloniti.
Drugi čest razlog je nelagodnost ili bol. Pas koji ima problem sa zubima, ušima, zglobovima, stomakom ili kožom može izbegavati dodir i skrivati se čim mu priđete. Naročito obratite pažnju ako se povlači kada pokušavate da ga podignete, stavite povodac, obrišete šape ili ga pomazite po određenom delu tela. Promena ponašanja često je jedan od prvih znakova da ljubimca nešto boli.
Kod pojedinih pasa okidač može biti i promena u svakodnevici. Selidba, dolazak bebe, novog ljubimca, gostiju, promena radnog vremena vlasnika ili renoviranje stana mogu narušiti osećaj sigurnosti. Čak i pas koji je godinama stabilan može postati povučen kada se njegov poznati ritam naglo promeni.
Štenci, usvojeni psi i osetljivi ljubimci
Štene koje se skriva često tek upoznaje svet. Zvuk lifta, saobraćaj, zvono na vratima, usisivač ili nepoznat predmet mogu mu delovati zastrašujuće. U tom periodu potrebno mu je pokazati da su nove situacije bezbedne, ali bez prisile. Ne izvlačite ga iz skrovišta da bi „video da nema čega da se plaši“. Tako možete pojačati strah.
Kod usvojenih pasa, posebno onih čija prošlost nije poznata, povlačenje može trajati nedeljama. Nekima je potrebno više vremena da prihvate dodir, bliskost i kućna pravila. Strpljenje nije popuštanje u vaspitanju, već osnova za izgradnju poverenja.
Stariji psi takođe mogu početi da se kriju zbog slabijeg vida ili sluha, kognitivnih promena, bola u zglobovima ili opšte nesigurnosti. Pas koji vas ne čuje kako prilazite može se lako trgnuti, a zatim početi da izbegava kontakt kako bi sprečio novo iznenađenje.
Kako prići psu koji se skriva
Prva reakcija vlasnika često je da psa doziva, prilazi mu direktno ili pokušava da ga izvuče iz skrovišta. Iako je namera dobra, takav pristup može potvrditi njegov utisak da nema gde da se skloni. Psima je potrebno mesto na kojem znaju da ih niko neće uznemiravati.
Stanite ili sedite na nekoliko koraka od psa, okrenite telo blago u stranu i govorite mirnim glasom. Direktno gledanje u oči i naginjanje preko psa mogu delovati preteće, naročito plašljivom ljubimcu. Sačekajte da sam pokaže interesovanje. Možete spustiti nekoliko sitnih, njemu omiljenih poslastica na pod, ali ih nemojte gurati pred njušku niti insistirati da ih uzme iz ruke.
Ako pas izađe, nemojte odmah posegnuti da ga mazite. Pustite ga da priđe, pomiriše vas i ponovo se udalji ako želi. Miran izlazak iz skrovišta treba da bude iskustvo bez pritiska. Tek kada redovno sam prilazi, možete postepeno uvoditi kratak, nežan dodir na mestu koje mu prija.
Važno je i da članovi domaćinstva reaguju isto. Ako jedna osoba strpljivo ostavlja psu prostor, a druga ga juri po stanu da ga „razveseli“, pas će teže naučiti da je dom predvidiv i siguran.
Napravite bezbedan kutak, ali ne izolaciju
Psima prija mesto za odmor koje nije na prometnom prolazu, pored bučnih uređaja ili tik uz ulazna vrata. To može biti ležaj u mirnijem delu sobe, otvoren boks ili kutak iza fotelje. Ideja nije da se pas zatvori, već da ima izbor da se povuče kada mu je potrebno.
Ukoliko koristi boks, vrata treba da ostanu otvorena kada pas boravi kod kuće, osim u situacijama kada je prethodno pravilno naviknut na boravak u njemu. Boks nikada ne sme biti kazna. Pas treba da ga povezuje sa odmorom, žvakalicom, igračkom i osećajem mira.
Rutina takođe pomaže. Redovni obroci, šetnje, vreme za odmor i kratke mirne vežbe daju psu osećaj predvidivosti. Kod nervoznih pasa mnogo znače i jednostavne aktivnosti njuškanja – traženje nekoliko granula ili poslastica po prostoru može ga smiriti i podstaći da se opusti, pod uslovom da nema posebnu dijetu ili zdravstveno ograničenje.
Šta nikako ne treba raditi
Nemojte izvlačiti psa iz kreveta, ormara ili kaveza, osim ako je u neposrednoj opasnosti. Nemojte ga grditi zato što se sakrio, niti ga prisiljavati da pozdravi gosta, dete ili drugog psa. Rečenice poput „ma neće ti ništa“ ne menjaju način na koji pas doživljava situaciju.
Izbegavajte i kažnjavanje zbog režanja. Režanje je upozorenje da se pas oseća ugroženo ili mu je neprijatno. Ako ga kaznite zbog tog signala, možda ćete ga naučiti da sledeći put preskoči upozorenje, što povećava rizik od ujeda. Umesto toga, prekinite kontakt, dajte mu prostor i pokušajte da utvrdite šta ga je uznemirilo.
Ne oslanjajte se na to da će se pas „sam navići“ ako ga izlažete jakom strahu. Na primer, dovođenje psa sve bliže usisivaču ili guranje među goste može pogoršati problem. Napredak se postiže postepeno, u malim koracima koje pas može da podnese bez panike.
Kada je potrebno otići veterinaru?
Ako se pas iznenada skriva od vlasnika, a ranije nije imao takvu naviku, veterinarski pregled je važan korak. Posebno ne čekajte ako uz povlačenje primetite gubitak apetita, povraćanje, proliv, drhtanje, ubrzano disanje, šepanje, cviljenje, pojačanu žeđ, promene u mokrenju ili agresivnu reakciju na dodir.
Pregled je potreban i kada pas izbegava dodir oko glave, ušiju, stomaka ili leđa. Bol se ne vidi uvek kroz očigledno šepanje. Neki psi ga prikrivaju, postaju tiši i biraju da se sklone od ljudi.
Ako veterinar isključi zdravstveni problem, a skrivanje traje, pojačava se ili prelazi u panične reakcije, potražite pomoć stručnjaka za ponašanje pasa koji radi metodama zasnovanim na nagrađivanju. Plan treba prilagoditi konkretnom psu, njegovim okidačima i životnim uslovima porodice.
Psu koji se povukao ne treba dokazivati hrabrost, već vratiti osećaj sigurnosti. Kada mu pružite mir, predvidivost i mogućnost izbora, svaki dobrovoljni izlazak iz skrovišta postaje mali, ali važan korak ka poverenju.
(petmagazine.rs)