U 1. nedelju po Pedesetnici – Nedelju Svih svetih, NJegovo Visokopreosveštenstvo mitropolit zvorničko-tuzlanski gospodin Fotije služio je Svetu arhijerejsku liturgiju u hramu u posavskom selu Obudovac. U pastirskoj besedi mitropolit je poručio: „Svaka zemlja gde živimo jeste naše Kosovo, i na njoj treba da čuvamo veru pravoslavnu, svetinje i porodicu“, podsećajući da su „pravoslavni Srbi kroz vekove stalno stajali pred izborom, ali su znali da ostanu verni Hristu“.
BESEDA MITROPOLITA FOTIJA
Časni oci, uvaženi gospodine gradonačelniče, uvaženi načelniče, uvažena gospodo, draga braćo i sestre,
Kada dođem u ovu najveću crkvu u našoj Eparhiji, osećam se carski, osećam se dostojanstveno. Imaš osećaj kao da su tu nekada služili visoki činovi – vladike, arhiepiskop, patrijarsi – i da je hram bio prepun naroda. Odlična je akustika, čujete kako je to dobro urađeno. Možemo se ponositi ovom crkvom. Ona je dugačka oko 40 metara i široka više od 20. Crkva u Čurugu, gde sam ja odrastao, takođe je velika. Ova crkva za nas znači veću obavezu, braćo i sestre.
Danas smo dodelili arhijerejske gramate ljudima koji pomažu ovaj sveti hram i svoje sveštenike, koji su odnedavno ovde, a oni treba da budu sa svojim narodom, da ga vode kao pastiri i da se bore da dovrše ono što njihovi prethodnici nisu stigli da završe.
Trebalo bi, počeo sam da razmišljam, da se uhvatimo u koštac da živopišemo barem oltar, mada i on sam ima mnogo kvadrata. Ali usudićemo se da krenemo – barem da se živopiše oltar. Tada će izgledati kao prava crkva. Ako je neko bio u Rusiji, u Petrogradu, tamo postoji hram Svetog Isakija Dalmatskog – ogromna crkva. U njoj je čovek manji od miša kada se pogleda.
Neka vas Bog blagoslovi i da snage da izdržimo sva iskušenja, kako kao ljudi, tako i kao narod. Mi pravoslavni Srbi smo stalno na nekom putu, na nekom izboru. Tako je uvek bilo kroz istoriju. U dobrim vremenima, pod mudrim vođama, znali smo da se nekako prilagodimo, ali da ne nestanemo, da ne postanemo servilne sluge ili lakeji. Kod nas, na Zmijanju, Petar Kočić je stalno pisao protiv toga da budemo kmetovi – to jest robovi – nego da budemo slobodni sinovi svoje zemlje, Zmijanja, Posavine, Semberije, Majevice, Ozrena i drugih naših prostora u Eparhiji zvorničko-tuzlanskoj. To je etika slobode. Takav je srpski narod. Mi imamo etiku slobode koju nosimo još od našeg svetog Kosova. Srbi su sa svih strana, iz današnjih republika, išli da se bore na Kosovo. Dakle, Kosovo je naše „grdno sudilište“, kako je rekao NJegoš – bilo i ostalo.
Ali u krajnjem slučaju, svaka zemlja gde živimo jeste naše Kosovo. Na njoj treba da čuvamo Pravoslavlje, naše svetinje, da sačuvamo našu decu u pravoslavnoj veri. Isto tako i u dijaspori – što nije jednostavno ni lako. Najlakše je, ako verujete, to učiniti ovde u Republici Srpskoj, jer smo tu „svoji na svome“. Tu znamo kako nas ovo sunce greje – bolje i lepše nego ono tamo daleko. To sunce ne poznajemo, ali ovo poznajemo od detinjstva, od kad smo se tu rodili i odrastali. Tako je pevao veliki Aleksa Šantić, i verujem da to svi dobro znamo.
Praznujemo Svetog Justina mučenika i filosofa – ranohrišćanskog mučenika koji je postradao sredinom 2. veka. Prošao je kroz sva filosofska učenja antičke Grčke i došao do Jevanđelja, do pojma ovaploćenog Logosa, Gospoda Isusa Hrista. Tada je poverovao u Hrista kao ovaploćenog Boga, jednog u Trojici, i postao hrišćanin. Otišao je u Rim, gde je propovedao hrišćanstvo. Tamo je svoje kolege filosofe i druge učene ljude privodio Hristu, pa čak i Jevreje.
U njegovom žitiju se spominje da je jednog Jevrejina, Trifuna, preveo u hrišćanstvo, objašnjavajući mu da u Starom zavetu – u Mojsijevim knjigama, u knjigama Proroka i Zakona – stoji da će doći Mesija, Spasitelj sveta, i da je to Gospod Isus Hristos, koji će na Golgoti biti raspet, pobediti smrt, a trećeg dana vaskrsnuti iz mrtvih i darovati svetu život večni. Sveti Justin je bio veliki misionar i veoma učen.
Kada je rimski car Antonin Pije počeo da progoni hrišćane, Justin je napisao jednu apologiju u kojoj je ukazao da hrišćani ne krše državne zakone, osim što veruju u Gospoda Hrista kao istinitog Boga. To je bila njihova jedina „krivica“. Imperator je to razumeo, i u njegovo vreme progoni su kratko prestali. Kasnije, kada su progoni nastavljeni, Sveti Justin je napisao drugu apologiju, ali ga je jedan iz njegovih redova izdao, pa je izveden na sud. Na sudu se držao junački i rekao da mu je stradati za Gospoda dobitak. Postradao je 165. godine. Vencu filosofskom koji je imao oko glave pridodat je i venac mučenički.
I mi treba da budemo filosofi Duha Svetoga. Da ne idemo za naukom ovoga sveta, koja je zemaljska i vodi u grob. To je filosofija krtica. Mi nismo to. Čovek je pozvan da gleda u nebesa. Nebesa su naša otadžbina, kažu crkveni pesnici. Od kada se Gospod Hristos vazneo na nebo, tamo je naša otadžbina – na nebesima, sa desne strane Boga Oca, tamo gde je Gospod. Zato ljudi gledaju gore, u nebo, i čelom su ka gore. Kada obore glavu, to može biti smirenje, ali može biti i, kao što je NJegoš rekao: „A rod moj snom mrtvijem spava.“
Daj, Bože, da ne bude tako, već da budemo svi budni, revnosni u veri, da poštujemo zakone i propise koje donosi naša država, po našim zakonima – a ne po zakonima stranaca. To morate shvatiti jednom za svagda. Ako budemo živeli po zakonima stranaca, mi smo robovi. Tada smo dobrovoljno pristali na to. Neće Petar, Janko ili Marko napisati dobar zakon za mene koji sam mu prijatelj, brat ili komšija, nego neki Josip ili Kristofer, koji živi tamo negde – kako će on znati šta nama treba? I da hoće, ne može.
Samo mi znamo kakve su naše muke i šta mi zaista možemo, i šta naša zemlja može da podnese. Zakoni treba da budu primereni našim mogućnostima. Znamo kakvi su nam putevi, koliko možemo da pređemo od jednog sela do drugog. Stranac će reći: to treba za tri minuta. Ali treba čitati naše velike ljude koji su pre nas živeli: NJegoša, Andrića, Dučića, Kočića. I u novije vreme – naše teologe, pastire, duhovne oce: Svetog avvu Justina Ćelijskog, koji je juče praznovan, i Svetog vladike Nikolaja Žičkog. Ako smo išli za njima, sa njima je i Sveti Sava, pred njima je i patrijarh Arsenije Čarnojević, koji nas vodi – pa kako Bog svima, tako i nama.
Kada zalutamo ili, ne daj Bože, odemo „iza Goleš planine“, onda ne znamo da se vratimo – i ne možemo da se vratimo.
Neka ste Bogom blagosloveni. Drago mi je što smo danas bili ovde, u ovom divnom, molitvenom, veličanstvenom hramu. Danas smo i mi ljudi nekako veliki. Blagodat čini svoje i ovaj hram nas uzdiže na nebesa. Tako treba da bude kod svih Srba pravoslavnih, gde god da žive na ovom zemaljskom šaru – da se mole Bogu i da budu zaista narod Svetog Save i narod naših svetih predaka. Kao što je govorio sveti patrijarh Pavle – da budemo dostojni svojih svetih predaka svojim životom, svojim učenjem i svojim delima.
Živeli! Bog vas blagoslovio i svako dobro darovao!
Mitropolita Fotija u porti hrama dočekao je nadležni paroh protojerej Danijel Pecić, zajedno sa arhijerejskim namesnikom brčanskim protonamesnikom Miodragom Tošićem, sveštenstvom, đakonima i brojnim vernicima.
U toku liturgije, mitropolit je dodelio arhijerejske gramate zahvalnosti zaslužnim parohijanima koji svojim trudom doprinose duhovnom i materijalnom napretku crkvene opštine u Obudovcu.
Molitvenom sabranju prisustvovali su i načelnik opštine Šamac, gospodin Đorđe Milićević, kao i gradonačelnik Bijeljine dr LJubiša Petrović.
Nakon liturgije priređena je trpeza ljubavi za sve prisutne, uz narodno veselje, pesmu i bratsku radost. Ovaj molitveni događaj još jednom je posvedočio živu veru i sabornost pravoslavnog naroda Posavine.
(eparhijazt.com)